Две опције - Битка на Косову била је на Видовдан 1389. кад су се судариле две војске султана Мурата и кнеза Лазара у којој су и један и други владар погинули. Србија је јако ослабила, а кнез Лазар постао симбол страдања. Тешкоће у проучавању ове битке стварале су чињенице да је извора који о њој сведоче било веома мало, а и они који су постојали били су противречни. Најтеже је оклеветан Вук Бранковић који страда 1396. године.

По свом историјском садржају косовска битка спада у ред оних великих оружаних судара какви су Куликовска битка (1380), или битка код Поатјеа (732), или у још даљој прошлости, битка у Термопилском кланцу (480.пне). за сваку од ових битака везује се богато предање, усмена или писана књижевност, морална идеја и порука; свака се на неки начин уградила у националну свест народа који ју је водио и који чува успомену на њу.

Косовске епске песме сигурно нису најстарије српске јуначке или епске песме, нити је косовски еп најстарији српски еп, али је по свом историјском и моралном значају избио у први план.

На Косову су се одиграле битке 1402. године између Лазаревих синова Стефана и Вука против Ђурђа Бранковића кога су подржавали Турци, као и 1448. године између Јанка Хуњадија, угарског великаша и Турака, али ни оне нису биле успешне за Србе.

Све до краја 15. века Косово се увек јавља као српска земља. Ниједном се у овом преломном историјском раздобљу Косово не јавља као албанска земља, нити се да наслутити да би оно могло то да постане. Настањено Србима, са безначајно малим процентом несрпског становништва са најмоћнијим, најактивнијим и најважнијим центрима српске духовности, културе и политичког програма за будућност, Косово је у 15. веку српска земља.

Ниједан покрет албанских феудалаца за ослобођење од Турака у 15. веку није ни дотакао косовску област, а камоли да је ту никао или да се ту развијао Стабилна етничка граница Срба и Албанаца у Метохији почиње се нарушавати тек крајем 15. века, да би до већих поремећаја дошло тек у 18. и 19. веку, а до највећих и судбоносних у нашем време.

Карађорђев покушај продора према Црној Гори, па тако ослобођење Старе Србије, са крахом устанка пропада. У 19. веку избија низ устанака Албанаца против Турака, тако да Срби страдају и од једних и других.

Кнез Милош је покушао да поправи положај српског народа ван пашалука сарадњом са пашом у Призрену и Пећи и даривањем манастира. Илија Гарашанин, уставобранитељски државник, у свом делу Начертаније, планирао је окупљање Срба и велики устанак на Балкану, надајући се сарадњи Срба и католичких Албанаца.

После српских устанака почетком 19. века Турци почињу да поклањају већу пажњу раније забаченим и споредним крајевима, обнављају стара и подижу нова упоришта за одбрану и ширење ислама. Подстиче се исламизација тако да стварају простор који има карактер војне крајине.

Први балкански савез кнеза Михаила 1866. успоставио је везе са албанским главарима, али је изостала подршка великих сила, пре свега Русије.

Насељавање Албанаца у српским земљама од 17. века до нашег доба оставило је у историјској свести српског народа крвави траг насиља. За долазак и присуство албанских досељеника везују се многа предања о масовном и појединачном зулуму, пљачкању, погрому и протеривању Срба са своје земље. Иако су појединачни односи међу људима могли да буду добри, или били добри, укупна слика албанске колонизације је мрачна.

Два су основна чиниоца албанске колонизације: економске прилике и турска политика. Осиромашеним сточарима у планинама Албаније плодне равнице и жупе Метохије, Косова, Поморавља и западне Македоније постају особито привлачне у доба општег економског пропадања и кризе турског феудализма на Балкану. Усмеравање ових миграционих токова углавном према српским земљама источно од албанских планина само је донекле условљено смањењем броја српског народа у раздобљима великих ратова и устанака на тој територији, али то није био ни главни разлог који је албанску колонизацију повукао на овај простор. Кључна је околност – исламизација Албанаца; отуда и њихово повлашћено место и одбранбена функција у турском систему. Турци су нарочито од почетка 18. века из политичких и стратегијских разлога помагали колонизацију муслимана. Рачуна се да је током 19. века око 70% Албанаца било исламизовано.

Неподношљиво стање довело је до великог устанка српског народа у нишком вилајету у пролеће 1841. који је захватио целу јужну Србију и западну Бугарску, а организовано је припреман и у призренском, ђаковачком, пећком, новопазарском и приштинском пашалуку. Устанак су сурово угушили Албанци муслимани. Убрзо после неуспеха овог устанка 1844. долази до широке побуне Албанаца у пашалуцима Врања, Тетова, Приштине и Скопља против гилханских реформи, али великим делом против саме раје. Узроци овог албанског устанка своде се на одбијање да се ступи у низам (регуларну турску војску) и да се прихвате реформе из танзимата.