КосМет

СВЕТСКИ РАТОВИ

Први светски рат

###

Јуначко војевање

Сарајевски атентат је по речима једног од атентатора, Недељка Чабриновића, био под утицајем косовске легенде, у којој је Милош Обилић био први атентатор.

Након борбе за власт у Албанији, Србија је помагала албанском вођи Есад-паши Топтанију да се врати у земљу (1914). Разграничење није спроведено у целости, тако да је Први светски рат затекао Албанију без дефинитивно одређених и међусобно признатих граница. Територијални интегритет Албаније је зато са више страна угрожен и оспорен. Србија је повукла своје трупе са свих простора. Да би привукла Италију у свој блок и тако је увукла у рат са централним силама, Антанта је пристала да измени територијални статус и границе Албаније.

Током Макензијеве офанзиве 1915. Албанци са Косова су масовно дезертирали из српске војске и потом је нападали (Исток, Косовска Митровица, Сува река), чак су и аустро-угарски војници спречавали овакве мучке нападе. Након бугарског напада и одсецања могућности повлачења преко Солуна, Есад паша Топтани је српској војсци пружио велику помоћ приликом повлачења преко Албаније, али су остали албански поглавари и даље нападали српску војску, која пролази голготу и страда од напада, болести, зиме, глади и исцрпљености.

Непријатељство Албанаца према српском народу испољило се за време аустроугарске и бугарске окупације Србије. Албански народ на Косову није прихватио бугарску окупацију, али није организовао ни било какав оружани отпор против окупатора. То се показало приликом српског устанка у Топлици 1916. и 1917. године. Чим је велика војска ударила на ослобођену територију Албанци су ударили на устанике с леђа. Албанци су помагали аустро-угарским и бугарским окупаторима и учествовали у гушењу Топличког устанка 1917. године. Косово, али и цела Србија ослобођени су у пробоју Солунског фронта 1918. године.

Есад паша, чија је војска и том приликом помогла српској војсци, убијен је у Паризу 1920. покушавајући да се врати у земљу. После пробоја Солунског фронта Косово и Метохију ослобађају српске и француске трупе у току октобра 1918. године. Активан четнички покрет развио се у Метохији и на Косову у области Призрена и Приштине а потом се шири и на друге области и Црну Гору. Српске чете су дејствовале и у северној Албанији.

После Великог рата, Албанци се придружују осталим сепаратистима и противницима нове државе – Краљевине Срба Хрвата и Словенаца. Стварају покрет качака, тако се супротстављајући колонизационој политици краља Александра. Упркос насељавању преко пола милиона Срба на Косову и исељавању око 45 000 муслимана, ова политика није дала дугорочне резултате.

Конференција мира у Паризу 1919. прогласила се надлежном да разматра и албанско питање. Наша делегација је била суочена са опасношћу од италијанског присуства и упорно је бранила независну Албанију у границама из 1913. са мањим корекцијама или део северне Албаније, за који је обећала аутономни режим. На крају је донета одлука о признању Албаније као независне и суверене државе.

Нова власт, српска, па југословенска, суочила се са тешким задатком да за кратко разреши вековне супротности, успостави правду – историјску и људску у исто време, да заведе мир и поредак у области која се већ више од стотину година одликовала највећим ступњем анархије у читавој Европи. Успостављање српске власи на Косову и у Македонији било је оптерећено изузетно тешким наслеђем прошлости. На ослобођеном Косову требало је ликвидирати феудализам, створити нове могућности за извлачење из вековне заосталости и за брз економски напредак, смирити и регулисати националне односе. За Албанце у Југославији важили су сви југословенски закони, а пре свега Устав.

Једна од главних мера за сређивање стања на Косову и Метохији, исто тако и у Македонији, требало је да буде аграрна реформа и колонизација, којом су имала да се постигну два циља: да се ликвидацијом феудалних односа успоставе друштвено-економске претпоставке за развој слободне пољопривреде и да се успостави етничка и национална равнотежа и тако поправи стање српског народа на овом подручју.

За све време спровођења у живот одредаба о аграрној реформи и колонизацији, али и читавог осталог система правних прописа и закона, на територији Косова, Метохије и Македоније југословенска власт се морала носити са албанским тероризмом. Главни период тероризма је од 1919. до 1924. године, мада се и касније јавља одметништво. Важну улогу у одржавању у несређеног стања, нарочито на Косову, имала је политичка и диверзантска активност италијанско-албанске иреденте из саме Албаније и емигратских центара. Акција косовске емиграције уклапала се у општу борбу против Југославије која је тада вођена.

###

Други светски рат и време после њега

Фашистичка агресија против Југославије почела је диверзантским акцијама албанских иредентиста на Косову, које су организовали Италијани у Албанији јуна 1939. године. Окупацијом и анексијом Албаније Италија је дефинитивно закорачила на балканско тло.

Оружани напад на Југославију и брзи пораз југословенске војске албански народ у Југославији примио је са одушевљењем, као тренутак ослобођења и повратка на стање пре 1912. године. Албанска национална мањина у Југославији се није сматрала обавезном према тој држави и чекала је први тренутак да се од ње отцепи и припоји Албанији, као матичној националној земљи.

Други светски рат је на територију Краљевине Југославије довео италијанске окупаторе, који косовским Албанцима остварују сан о Великој Албанији. Албанији су прикључене области Црне Горе, Македоније, Косова и Метохије. Терор над становништвом се наставља и поред италијанске капитулације 1943. кад настаје Друга призренска лига. Немци стварају албанску националсоцијалистичку партију и обучавају војнике СС дивизије Скендербег. Исељено је преко милион Срба, вршени свирепи злочини, а Албанци су се неометено досељавали.

###

Окупација

По окупацији југословенске територије немачко-италијански агресор је поделио земљу и једностраним актом изменио државноправни статус појединих области. Анексија ових територија Албанији је послужила као основ за веома живу пропаганду иредентизма. Поред качака на на Косову делују и великоалбански националисти. Последица овог удруженог насиља је масовно исељавање српског становништва у Србију и Црну Гору. За годину дана, до априла 1942. године накупило се на јужним границама окупиране Србије око 60 000 избеглица.

Не треба заборавити да је исељавање са Косова само једна епизода у трагичној историји протеривања и расељавања српског народа у склопу опште политике геноцида који је систематски спровођен над њим у читавој Југославији за време рата.

Прве диверзантске и партизанске групе састављене су углавном од Срба и Црногораца. Настојања КПЈ сударила су се са масовним непријатељством Албанаца.

Прве године окупације протекле су у покушајима да се у тешким условима организује оружани отпор. За Албанце није било разлике да ли су комунисти или четници, јер су сматрали да су Срби, Срби, без обзира ком покрету припадају.

Одлуке Другог заседања АВНОЈ-а одредиле су интегритет будуће државе. Тада није формулисана покрајинска, односно обласна аутономија као елемент федерације, чак ни у оквиру републике Србије. Питање Косова и Метохије и проблем положаја албанске мањине у Југославији и њених перспектива на ширем плану мора се посматрати и у склопу балканске политике Коминтерне. Нема никакве сумње у то да је КПЈ пружала помоћ у стварању КП Албаније. Албанска партија је формирана на конференцији у Тирани 8. новембра 1941.

У току рата ова партија је чак одобравала окупацију Југославије и Грчке, надајући се Великој Албанији. Данас је тешко тврдити како је КПЈ градила међусобне односе са КПА и новом албанском државом. Грађански рат у Грчкој (1946-1949) и непосредне претње Албанији са те стране, створиле су и посебну погодност за разне комбинације о приближавању или уједињавању двеју држава. Све заједничке активности прекинуте су 1948. са Резолуцијом Информбироа.

Постанак аутономних јединица у Србији мора се посматрати у светлу политике КПЈ према националном питању како се ова изграђивала и формулисала пре и за време рата. За остваривање свих права националних мањина одабране су политичко територијалне аутономије Војводина и Косово и Метохија.

Упркос чињеници да Косово није имало прави покрет отпора, комунистичке власти су после рата створиле покрајину Косово и Метохију у саставу Србије, која је била једина република са две покрајине. Желећи да спрече великосрпску хегемонију, српски народ су расцепкали у пет република. Прогнаним Србима забрањен је повратак на простор покрајине и тако озакоњени прогони за време рата.

Процедурални пут до аутономних јединица водио је преко највиших органа власти Србије. Прве привремене одлуке донете су на Првом ванредном заседању Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије (АСНОС), 7. априла 1945. године. коначно решење донео је АВНОЈ на Трећем заседању 7. августа 1945.

Први Устав ФНРЈ од 31. јануара 1946. одредио је статус косовске аутономне јединице као аутономне области НР Србије. То је подробно регулисано и Уставом НР Србије од 17. јануара 1947. године. Са државноправном еволуцијом тог статуса почело је 1953. у систему нових уставних закона. Сви органи власти аутономних јединица извршавали су самостално своја права и одговарали за свој рад бирачима који су их изабрали, односно Покрајинској скупштини и Обласном одбору.

До даље еманципације аутономних јединица долази са Уставом 1963. када је аутономна област уздигнута и по називу на ступањ покрајине и у свему изједначена са Војводином. Све више се осећала тежња да се аутономне покрајине конституишу ко посебне заједнице. Тенденције ових промена значиле су велико осамостаљивање покрајинаа у односу на републику Србију. То је дошло до изражаја уставним амандманима 1971. који су основ за Устав СФРЈ који је донет 21. фебруара 1974. а потом и Устав СР Србије донет 25. фебруара 1974. и Устав САП Косова 27. фебруара 1974. године.

Упоредо са развојем косовске аутономије текли су и велики напори републике Србије и целе федерације да се Косово и Метихија ослободе тешког наслеђа заосталости, нарочито на привредном подручју. Фотмиран је Универзитет у Приштини, Академија наука и уметности Косова. Као најзаосталије подручје у федерацији, Косово је област највећег улагања савезног Фонда за неразвијена подручја. Велики је био проблем што нису остварени очекивани резултати. Развој Покрајине није био у сразмери са инвестираним средствима. Питање је да ли је инвестициона политика усмерена на тешку индустрију са високоразвијеном технологијом била оправдана, а запостављена је пољопривредна производња.

###

Балканска федерација

Планови Јосипа Броза Тита и албанског вође Енвера Хоџе о балканској федерацији распршили су се са сукобом Тита и Стаљина 1948. године. Тада се затварају границе према Албанији и спречава досељавање. На Косову су и комунисти оставили насилан траг – на месту најстарије цркве у Ђаковици подигнут је споменик партизанима.

Идеје Владимира Бакарића и Едварда Кардеља о децентрализацији ради јачања федералних јединица доводе до сукоба у Партији ( Брионски пленум 1966. године), бујају национални покрети на Косову (1968) и Хрватској (МАСПОК).

Уставом из 1974. године Косово и Метохија од аутономне области (1946) и покрајине (1963) изједначава свој статус са републиком и стиче право на самоопредељење, на шта су се јавно позивали демонстранти на Косову и Метохији уз паролу Косово Република, осамдесетих година 20. века. Косово и Метохија се све време финансира из републичког фонда Србије.

Широком потврдом националних права албанске народности у организацији и политичкој, економској и културној стварности косовске аутономије нису ослабљени корени великоалбанског национализма. Од 1968. године може се говорити о правој ескалацији тог национализма са јасном тенденцијом да се проблем Косова интернационализује.

Први озбиљан, масован и упозоравајући судар са албанским национализмом на Косову одиграо се пред сам крај рата на ширем терену Метохије. Косовска операција за уништење немачке групе Е у њеном повлачењу из Грчке само је делимично успела. Ослобођена од немачког окупатора, област је добрим делом била и даље под контролом албанске националистичке организације „Бали Комбтар“. На терену су оперисале наоружане групе балиста, при којима су се налазили енглески војни представници.

Дошло је до састанка Друге призренске лиге и балистичког војног руководства за Косово. Оружане акције балиста у Метохији добиле су местимично карактер и размере устанка. Главно жариште тога устанка било је у Дреници, а операције против балиста биле су почетком децембра 1944. године. Врховни штаб НОВ и ПОЈ завео је фебруара 1945. Војну област и Војну управу на Космету. Тада су умирена жаришта балистчког устанка у пределу Дренице.

Трећа призренска лига основана је у Америци 1946. са истим програмом као претходне две. Сукоб Југославије са Совјетским Савезом 1948. омогућио је Албанији да поведе против Југославије нову борбу. Поред политичке и пропагандне активности, убациване су из Албаније терористичке групе које су терорисале српско становништво на граници.

На четвртом пленуму ЦК СКЈ на Брионима 1966.осуђена је дотадашња политика Службе државне безбедности и њеног руководиоца Александра Ранковића. Тада су отворени путеви ка ревизији југословенске федерације, са јачањем самосталности покрајина у односу на републику Србију. Појачава се терор над српским становништвом. То отвара процес исељавања Срба који добија карактер масовног бекства. Националитички нереди на Косову испољили су присуство и деловање антијугословенске Треће призренске лиге, способност илегалне организације да покрене масе и да запрети побуном која прелази границе једне републике и солидарност националиста и албанских комуниста на Косову.

Раздобље после 1968. одликује се политиком припреме за следећи корак, који ће уследити у погодном тренутку – 1981. године. Исељавање Срба добија у убрзању и све више личи на протеривање. На удару су српски споменици и гробља, чак и споменици из НОБ-а. Код Срба се ствара психоза потпуне правне, личне и имовинске несигурности, тако да су у овом периоду коначно расељена многа српска села или заостале српске куће у албанизованим насељима широм Косова и Метохије. За исељавање Срба тврдило се да је то природан, економски мотивисан процес, иза којег не стоји никаква принуда.

До нове и далеко опасније експанзије албанског национлизма дошло је 1981. непуних годину дана после смрти председника Југославије, Јосипа Броза Тита. Студентске демонстрације су избиле најпре 11. марта, а 16. марта је дошло до паљења конака Пећке патријаршије, 25. марта било је нереда у Призрену, 26. марта у Приштини ...

Демонстрације су по много чему подсећале на оне из 1968. године али су их обимом, жестином, припремљеношћу и упорношћу далеко превазишле. Централна парола „Косово-република“ изразила је прву етапу у програму великоалбанских националиста, иза које је стајао циљ издвајања из Југославије. За смиривање демонстрација употребљена је армија, милиција и специјалне снаге безбедности.

Забележен је знатан пораст укупног броја становника Косова и Метохије, уз апсолутно смањење броја Срба у покрајини. У расправама о узроцима исељавања било је много покушаја да се пажња јавности и политичких форума скрене на неполитичке узроке и да се цела појава схвати као природан миграциони процес социјално-економског карактера.

Притисци и исељавање испољавали су се као: заузеће земље, претње, малтретирања, вређања, силовања, убиства, причињавање тешкоћа у остваривању свакодневних животних потреба, тешкоће у остваривању права грађана пред надлежним органима, недостатак заштите од стране надлежних органа, дискриминацију у остваривању права, притисци да би се продала имовина ...