Чапаџије, терзије, мутавџије, пудари, звучи као страни језик, зар не? У ствари, кад се преведу на савремени језик то су разне занатлије. Наравно, чак и тако многе нећеш препознати. Ипак, некада су они били неопходни људима, кад је било мање машина на свету ...
Дабижив, Радил, Радихна, Тодора разговарају о будућности
Дабижив: Ее, кад би отац могао да ме да на занат ја бих најрадије био терзија. То је господски занат.
Не прљаш руке, не киснеш, не газиш блато.
Радихна: Боље је бити пушкар. Ем радиш другом, ем правиш за себе.
Тодора: Па да, кад тебе само пуцање занима.
Радил: Ја бих био саеџија, пошту носио, људе веселио. Стално бих био на путу, ех, то би био живот!
Радихна: Како ћеш ти бити саеџија, кад не волиш рано да устајеш. Кад си стално на друму, мораш да раниш и цео дан да ходаш!
При попису становништва на Косову и Метохији, 1455. године, бележи се Степан, пушкар, у Новом Брду. То је један од најстаријих помена наших људи који су се бавили овим занатом.
Саеџија
Саеџија је био поштоноша који је доносио новчане пошиљке од печалбара њиховим породицама у завичају. Он је своју услугу наплаћивао,
а на поклон добијао чарапе или рубац, то јест мараму.
Ти, наравно, знаш да су печалбари људи који су из својих сиромашних села
одлазили у друге крајеве да нађу посла?
Зато се и данас каже да је неко отишао 'трбухом за крухом', или хлебом, како то данас кажемо.
Он је био чувар бостана – лубеница и диња. Пудар је биран да чува бостан од Петровдана да до Усековања Св. Јована, 11. септембра. Какав диван занат! Мислим да бих волела то да будем. Волим лубенице, а и не бих морала да радим дан и ноћ. Пудар је чувао бостан дању а домаћин, власник бостана настављао је да га чува ноћу. Пудар је од бостанџије добијао плату у новцу.
Мутавџија
То је ткач, који прерађује козлину на разбоју. Они су у варошким насељима израђивали вреће, торбе, зобнице*, бисаге* и слично. На гласу су биле нарочито призренске мутавџије. Они су своју робу извозили у Ћустендил и Цариград.
*Бисаге су врста врећа које се, две повезане заједно, окаче коњу на леђа па му висе о боковима.
*Зобнице су врста врећа у које се ставља зоб да је коњи 'зобу'.
Он није правио луле за пушење. Али је зато правио бакарно посуђе и луле за казане. Тако се звао котлар или казанџија.
Патролџија
Они су били оружани чувари сеоских путева, којима су се кретали каравани. Били су то млађи људи, али патролирали су само дању. Постављало их је веће стараца*, које је заједно са кметом надзирало њихов рад. Нарочито се у 19. веку истичу они из Сретачке жупе.
Они су стручњаци за обделавање винограда. Били су печалбари, а полазили су у печалбу око Ђурђевдана, дакле 'почетком сезоне', то јест почетком летње половине године, а враћали се о Митровдану, то јест почетком зимске половине године.
Терзија
Терзија је кројач. Од давнина су на Косову и Метохији били познати кројачи сукненог народног одела. Овај занат је био цењен
и у селу и граду. Терзија би по неколико дана остајао у једној кући и шио, углавном мушка одела, ређе понеки женски хаљетак,
јелек, на пример. Одећу је украшавао гајтанима.
Саеџија је био поштоноша који је доносио новчане пошиљке од печалбара њиховим породицама у завичају.
То је ткач, који прерађује козлину на разбоју.
Они су били оружани чувари сеоских путева.
На гласу су биле терзије из шарских жупа. Терзије су биле печалбари.
Copyright © (2010 - 2021) Удружење наставника - "Доситеј Обрадовић" | Сва права задржана