Занимљиво је да доступни историјски извори нигде не помињу албанско присуство током раног средњег века на Балкану. Помена о Албанцима нема чак ни у чувеној хроници ученог Византинца Константина Порфирогенита (De administrando imperio).

И не само то.

• Никаквог извођења албанског имена нема ни у другим важним историјским изворима тог доба.
• А албанских назива нема ни на сачуваним географским картама Косова и Метохије, што само потврђује егзактну чињеницу да су Албанци ову област масовно населили пратећи турска освајања (а притом не остављајући дословно никакав културни и цивилизацијски траг свог присуства).
• Велика демографска померања су се на КосМету, по правилу, догађала на штету Срба и то увек кад би долазило до политичких преврата и ратова великих сила.

Срби су били апсолутна већина на КоСмету и у време великих турских освајања.

Насељавање Албанаца и заузимање српског земљишта се посебно појачало после великих српских (присилних) сеоба, у XVII и XVIII веку (1690. и 1739. године).

• Ипак на почетку деветнаестог века, у доба I и II српског устанка, Срби су и даље представљали већину на територији Косова и Метохије.
• Тако је остало све до Сан-Стефанског мира и Берлинског конгреса. Тек после 1878. године је дошло до драматичног пораста броја муслиманског становништва на Косову и Метохији. Тада је, у ствари, и почео највећи прогон (до тада већинског) хришћанског српског живља. И овај зулум, праћен сталним насиљем и свакодневним застрашивањем, неће престати (са кратким паузама) све до данас ...