Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и северо-западној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани:

3 од 89 насеља су била албанска, остала су била не-албанска. од 2.166 пољопривредних газдинстава и 2.666 кућа на подручјима сточарства, 44 су била албанска, (1,8%). Остала су регистрована као Словенска тј. српска. Несрпска популација Косова и Метохије није прелазила 2% до краја 14. века.

1455.: турски катастарски попис (дефтер) (Оригинална верзија на турском језику се чува у архиви у Истанбулу, 1972 Институт за Блискоистичне студије (Оријентални Институт) у Сарајеву је урадио превод тог пописа под називом Област Бранковића- опширни катастарски попис из 1455. године). Област Бранковића је покривала око 80% данашње територије Косова и Метохије, бележећи на њој 480 села, 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, 14.087 носиоца домаћинстава (480 удовица и 13.607 одраслих мушкараца). Уколико се број “глава породица” помножи са 4,4 или 4,6 чланова домаћинства добија се и број становника области.

Број становника по националности није у потпуности тачан јер је за већину носиоца домаћинстава писао социјални статус, а не националност, тако уколико је неко био хром, слеп, поп, трговац уписивана је та одлика у место о социјалном статусу, па стога је вероватно и број националних мањина био незнатно већи, зна се да је само број католичких Словена у Јањеву био већи од 1 породице колико је пописано Хрвата).

По националности носиоци домаћинстава су били:

• 12.985 Срба присутних у свих 480 села и свим градовима
• 75 влашких кућа у 34 села
• 46 албанских кућа у 23 села
• 17 бугарских кућа у 10 села
• 5 грчких кућа у селу Лауша, код Вучитрна
• 1 јеврејска кућа у Вучитрну
• 1 хрватска кућа

1487: Турски попис Области Бранковића

• Област Вучитрна:

• 16.729 хришћанских домаћинстава (412 у Приштини и Вучитрну)
• 117 исламских домаћинстава (94 у Приштини и 83 у сеоским подручјима)

• Област Скадра:

• Oбласт Пећи:

• град Пећ - 68% Словена (Срба)
• 121 хришћанско домаћинство

• Суво Грло и Метохија:

• 131 хришћанско домаћинство од којих су 52% у Сувом Грлу били Словени
• Доња Клина - 50% Словена
• Дечани - 64% Словена

• Сеоска подручја:

• 6.124 хришћанска газдинства (99%)
• 55 муслиманска газдинства (1%)

Током Великог бечког рата (1683-1699) који се водио између Османског царства и Хабзбуршког царства, Срби су стали на страну Хабзурговаца у борби против Турака, Хабзбурзи су дошли до Скопља, али су ту потучени од Турака тако да су се вратили преко Саве и Дунава, бојећи се турске одмазде Срби се повлаче са њима и то је I сеоба Срба, са Косова и Метохије је отишло око 180.000 Срба (само из Призрена 20.000) и населили се на аустријске поседе Војводину и Војну границу. После тога исламизирани Албанци из високопланинског подручја Малесије насељавају углавном Метохију. Овај процес је настављен у 18. веку. Слична ситуација се одиграла 1737. при II сеоби Срба.

Током 19. века почињу неслагања у броју становника Косова и Метохије. Неки извори дају бројчану предност Србима, други Албанцима. Турска пописна статистика је нерелевантна јер је пописивала религијску припадност, а не етничку, и то користећи књиге рођених. Истраживање аустријског физичара 1838. године Јозефа Милера (Joseph Müller) је тврдио да је Метохија углавном словенска, и даље даје податке за 3 предеоне целине (Bezirke): Призрен, Пећ и Ђаковицу, које грубо чине целокупно подручје Метохије. Подручја која се граниче са Албанијом су највише погођена досељавањем Албанаца.

Од 195.000 становника Метохије, Милер је регистровао:

• 114.000 муслимана (58%) од тога
• 38.000 Срба (19%)
• 76.000 Албанаца (39%)
• Хришћани:
• 73.572 Православних Срба (38%)
• 5.120 Католичких Албанаца (3%)
• 2.308 осталих не-муслимана (Јањеваца и других.)
• Милерови резултати за градове:
• Пећ: 11.050 Срба, 500 Албанаца
• Призрен: 16.800 Срба, 6.150 Албанаца
• Ђаковица: већина су Албанци, град је окружен српским селима.

Процена 1: Карте које је израдио француски етнограф Лежан (G. Lejean) 1861. године показује да су Албанци живели на око 57% данашње територије Косова и Метохије, док слична карта коју су израдили британски путописци Мекензи (G. M. Mackenzie) и Аирби (A. P. Irby) 1867. године показује нешто мању површину.

Обе карте не показују величину популације него само величину простора који заузимају. Студија из 1871. аустријског пуковника Петера Кукуља (Peter Kukulj) за интерну употребу Аустроугарске војске показује да Призренски Мутесарифлук (који одговара у великој мери данашњем КиМ-у) има 500.000 становника, од којих:

• 318.000 Срба (64%)
• 161.000 Албанаца (32%)
• 10.000 Рома и Черкеза
• 2.000 Турака

Процена 2: Процењено је да је 200.000 - 400.000 Срба протерано из Косовског Вилајета 1876-1912, посебно током Грчко - турског рата 1897. године. Карте које су објавили немачки историчари Хајнрих Киперт (Heinrich Kiepert), Хан (J. Hahn) и аустријски конзул Сакс (K. Sax) 1876. године показују да Албанци живе на већини територије данашње провинције, али ни оне не показују број становника већ само површину.

По овим картама, региони Косовске Митровице и Косовог Поља су углавном насељени Србима, док је већина територије на западу и истоку данашње провинције насељена исламизираним Албанцима. Једна аустријска статистика ојављена у Бечу, 1899. године за Вилајет Косово и пљеваљски Санџак процењује да је:

• 182.650 Албанаца (47,88%)
• 166.700 Срба (43,7%)
• остали (8,42%) (Цинцари, Черкези, Турци, Роми и Јевреји)