КОСМЕТ - РЕЧ КОЈА НЕДОСТАЈЕ
(...)
Кад Лазару ситна књига дође,
Књигу гледа, грозне сузе рони...
Да је коме послушати било
Како љуто кнеже проклињаше:
„Ко не дође на бој на Косово -
Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица!“
Цар Лазар Хребељановић
Царица Милица
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица МИлица:
„Цар Лазаре, српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да тиможе књигу однијети
У Косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога
Једног брата сестри од заклетве“.
(...)
Кад ујутро јунтро освануло
И градска се отворише врата
Тад ишета царица МИлица;
Она стаде граду код капије,
Ал ето ти војске на алаје:
Све коњици под бојним копљима;
Пред њима је Бошко Југовићу,
На алату, вас у чистом злату;
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата;
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови
Од крстова златне ките висе,
Те куцкају Бошка по плећима.
(...)
Ал говори Бошко Југовићу:
„иди, сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
(...)
Вели њојзи Југовић Војине:
„Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти сејунак повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети“.
Битка на Косову пољу:
Уочи највеће српске битке свих времена, у средишту Србије, влада кнез Лазар Хребељановић. Два турска покушаја да
поразе снаге кнеза Лазара завршила су се подједнако неславно (битке код Параћина и Плочника).
За одлучујућу битку изабрано је Косово поље, једна од најважнијих стратешких тачака на Балкану ...
(...)
Цар узима златан пехар вина,
Па говри свој господи српској:
!коме ћ ову часшу наздравити?
Ако ћу је напит по старјештву,
Напићу је старом Југ-Богдану;
Ако ћу је напит по госпоству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит по милости
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића,
Ако ћу је напит по љепоти,
Напићу је Косанчић Ивану;
Ако ћу је напит по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
Та ником је другом напит нећу,
Већ у здравље МИлош Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат на Косову,
И одбјећи турском цар Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попиј,
Вино попиј, а на част ти пехар!“
Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
„Вала тебе, славни кнез Лазаре!
Вала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме,
Ал не вала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила,
Ја невјера никад био нисам,
Нит сам био, нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За ришжанску вјеру погинути.
Невјера ти сједи уз кољено,
Испид скута пије ладно вин:
А проклети Вуче Бранковићу!“
(...)
(...)
„Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините:
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву,
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску:
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!“
А кад царе саслушао речи
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили боже, што ћу и како ћу?
КОме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је замалено царство,
А небеско увек и довека.“
(...)
Цар Лазар и царица Милица
Косовска битка
И њени јунаци су одмах ушли у српску епску песму, а затим и у легенду. Са годинама то ће постати основа за српски
Завет који ће се преносити с колена на колено све до данас.
Кроз епску поезију сачуван је спомен на Косовску битку и
Косовски завет. Тако је опевана наша стара слава и сачувана наша православна вера и хришћански поглед на свет.
(...)
Вели њему Косанчић Иване:
„О, мој брате, Милоћ Обилићу,
Ја сам турску војску уводио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со прометнемо,
Не би Турком ручка осолили!“
(...)
„Све је турска војска притиснула:
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
„Који оно добар јунак бјеше,
Што једанпут бритком сабљом мане,
Бритком сабљом и десницом руком,
Пад двадесет одсијече глава?“
„Оно јесте Бановић СТрахиња.“
„Који оно добар јунак бјеше
Што два и два на копље набија,
Преко себе у Ситницу тура?“
„Оно јесте Срђа Злопоглеђа.“
„Кoји оно добар јунак бјеше
На алату коњу великоме,
Са крстешем у руци барјаком,
Што сагони Турке у буљуке,
И нагони на воду Ситницу?“
„Оно јесте Бошко Југовићу.“
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падође на бијелу кулу,
Баш на кулу славнога Лазара;
Један гракће, други проговара:
„да л је кула славног кнез Лазара?
Ил у кули нигђе никог нема?
(...)
Ал говоре два врана гаврана:
„Ој, бога нам, царице МИлице,
Ми смо јутрос од Косова равна,
Виђели смо двије силен војске;
Војске су се јуче удариле,
Обадва су цара погинула,
Од жТурака нешто и остало,
А од Срба и што је остало,
Све рањено и искрвављено“.
(...)
Тада слуга поче казивати:
„Сви осташе, госпо, у Косову.
Ђе погине славни кнез Лазаре,
Ту су млога копља изломљена,
Изломљена и турска и српска,
Али више српска него турска...“
(...)
Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до бели лаката,
На плећима носи леба бела,
У рукама два кондира златна:
У једноме лађане водице,
У другоме руменога вина.
(...)
Ал бесједи Орловић Павле:
„Сестро драга, косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша иа и понајгушжа?
Онде је пала крвца од јунака
Та доброме коњу до стремена,
До сгтремена и до узенђије,
А јунаку до свилена паса, -
Онде су ти сва три погинула!
Веж ти иди двору бијеломе,
Не крвави скута и рукава.“
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору
Кукајући из бијела грла:
„Јао, јадна, уде ти сам среће!
Да се, јадна, за зелен бор ватим,
И он би се зелен осушио!“
Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косово војска,
У тој војсци девет Југовића
И десети стар ЈУже Богдане;
Бога моли Југодића мајка:
Да јој бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно
И да види девет Југодића
И десетог стар Југа Богдана.
Што молила бог, домолила,
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова,
Она лети над Косово равно
Мртви нађе девет Југовића
И десетог стар Југа Богдана.“
(...)
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
„МОја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!“
Ал ту мајка одољет не могла,
Препуче јој срце од жалости
За својоје девет југовића
И десетим стар Југом Богданом.
Косовка девојка