КОСМЕТ - РЕЧ КОЈА НЕДОСТАЈЕ
Слога
АНТОЛОГИЈА УМЕТНИЧКЕ ПОЕЗИЈЕ О КОСОВУ

14. век


 
ПОВЕСНО СЛОВО О КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Патријарх Данило

Речи кнеза Лазара ратницима
...Јер боља нам је смрт у подвигу Неголи живот у срамоти, Боље нам је у борби смрт од мача примити Неголи плећа непријатељима нашим подати. Много поживесмо у миру, Сада се потрудимо да за кратко време Подвиг страдалнички примимо, Да бисмо вечно на небесима поживели. Назовимо се војницима Христовим, Страдалницима побожности, Упишимо се у књиге живота, Не поштедимо телеса наша у борењу, Да бисмо од подвижника светле венце примили, Јер болови рађају славу, А напори добављају покој! (...)

Икона из манастира Високи Дечани

 
ОВЕ РЕЧИ БИШЕ ПИСАНЕ НА МРАМОРНОМ СТУБУ НА КОСОВУ (ПОЉУ)

Непознати аутор

„Човече који ступаш на српску земљу Био ти дошљак или становник ту, Ко си и шта си, Када дођеш на ово поље Што се Косово зове, По свему угледаћеш пуно костију мртвих И са њима камену природу, Мене изображена као крст ( тј. Као трофеј) и као (победни) стег, Посред (поља) угледаћеш како право стојим.
(...)
Овде је некада (био) велики самодржац, Чудо земаљско и српски владар Звани Лазар, велики кнез, Побожношћу непоколебима кула, Пучина доброг разума и дубина мудрости. Огњени ум и заштитник странаца, Хранитељ гладних и миловање ништих, Миловање скрбних и утешитељ, Који све љуби што Христос хоће.
(...)
Јунаци добри, јунаци храбри, Јунаци, ваистину, у речи и делу, Који се светле као сјајне звезде, Као зема шароликим цвећем, Одевени златом и украшени драгим камењем. Веома многи изабрани коњи и златом оседлани, Најдивнији и красни коњаници њихови.
(...)
О чуда Божјих судбина! Храбри борац би ухваћен бзаконим агаренским рукама И венац борбе (мучеништва) сам добро прима, И постаје мученик Христов, велики кнез Лазар. Јер не посече га нико други, о љубимци, Но сама рука тога убице, сина Амуратова. Све ово речено сврши се у 6897. години, индикта дванаестога, У петнаести дан месеца јунија, у вторник, У шести или седми час, (тачно) не знам,
- Бог зна.

19. век 
- МУРАТОВО ТУЛБЕ

Војислав Илић

У дољи Косова равног, у жару пламене битке,
Где Мурат положи главу и паде од сабље бритке,
Сад мир мртвачки влада.

Ту данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди,
И једнолику песму извија из снажних груди
Гонећи мршава стада.

Пусто почива Тулбе и над њим орлови круже,
А ветар пољаном душе и густе и лелуја руже,
Споменик прошлости бурне, столежа минулих давно,
Осамљен сведочи тако за дело божански славно.

Мир вам, јучанки, преци, што самрт примисте часно!
Мир ван ма пољу смрти, где месец трепери јасно
И ноћ дубока влада;

Где данас варварин Черкез усамљен пољаном блуди,
И једнолику песму извија из снажних груди
Гонећи мршава стада.

 
ЕЛЕГИЈА НА КОСОВУ

Јован Суботић

(...)
Где се златна лелујала жетва И сјекао жетеоца срп, Где се песме веселог косача По долина разлегао глас, Где је младог фрулици пастира Говорљиви одпевао луг: Ту корење бодљивога трња Љуте гује опасује круг, И тишина мртавчкога царства Грозом пуни и ужасом груд.
(...)
Изчезоше они красни дани Које Душан свету даде свом, Мач Мурата, копље Бајазита Као нежан развуче их сан! Сад из гроба пређашњости седе Спомена их доноси нам лет, И кроз мучне даљности облаке Своју љубку бацају нам сен.
(...)

 
Галерија

(...)

Икона

Овде иде одговарајући текст.

20. век 
НА ГАЗИ МЕСТАНУ

Милан Ракић

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостоји историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.
Добра земљо моја, лажуу! Ко те воли
Данас , тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем!

 
ПАЖ

Јован Дучић

У пажа Милоша очи од смарагда,
Рука од албастра и власи од лана;
Пауни царице пресрећу га свагда,
Царски лави пију из његовог длана.

Глас му тече као свилен нит, полако,
Певање је дете учило од виле;
Но нико не влада златним ножем тако,
У облаку стреља утве златокриле.

И царичин пажу Милош Обилићу,
Збори са звездама што над градом плове,
И сваки глас земљи он слуша без дана.

Али од Косова пође ли прам праха
Затрепери цело срце соколићу,
Отворе се широм очи смарагдове.

 
МОЛИТВА

Милутин Бојић

Ноћ је пуста. У царској дворани
Мрачан престо, тајанствен ко бајка.
И док ветар звижи на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,
А сотона само из прикрајка
Са смехом јој пружа пакла кључе...
Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,
Ветрова се небом гони хајка,
Звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривена од светине, клечи,
Стид је да се са гомилом вајкла,
Сама, хладна, без суза, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

 
БОШКО ЈУГОВИЋ

Драгољуб Филоповић

И задрхта земља под копитом,
Тешки алат кад поскочи вучки,
Ко звер љутит са горскога крша.
Царски крсташ зраком залепрша;
Под њим Бошко полеже хајдучки.

Повише се пера паунова
На калпаку плавокоса војна,
Ко сјај зоре на д боровом круном.
Силан витез рину снагом пуном;
О бедра му звекну сабља бојна.

А под свилом токе зблисташе
Пламом сунца врх облака тавних
Плаве очи шинуше страхотом.
Све занеме пред божјом лепотом,
Оклопници кретоше се славни.

И све оде... А кад и последњи
Српски калпак ноћ сакри широка,
На кам студен паде госпа једна.
- И на царство тад се спусти ледна
Кобна суза из сестринског ока...

 
МРТВИ ЈУГОВИЋИ

Драгољуб Филоповић

Девет леже посечених крин,
Девет брата, девет добрих сина,
Часна гори тужна воштаница
Облак пада вечна плаштаница;
Студ се спушта мученичког сана.

А ко ветром сринути са гора,
Поломљени ко борје до бора,
Око њих су скрхани алаји.
Три језера крвава их деле
И три брда – поломљене стреле.
Штит до штита стравним пољем сјаји.

А Југ мртав усред мртвих нада...
Седа пала по грудима брада
Ко смет снега по јеловој грани.
Мртав старац мртве руке штии;
Још се Богдан са смрћу не мири
-мртав отац мртву децу брани.

rolex replica sale
cartier replica
tag heuer replica uk
rolex replica sale
replica watches sale
rolex replica uk